Neka deca veoma jasno pokazuju kada su ljuta, tužna, zabrinuta ili nezadovoljna. Kod druge dece emocionalne promene mnogo je teže primetiti. Umesto razgovora ili burne reakcije, ona mogu postati tiša, povučenija i manje zainteresovana za komunikaciju. Odraslima takvo ponašanje ponekad izgleda kao mirnoća, poslušnost ili uobičajena stidljivost.
Povremena potreba za povlačenjem ne mora da predstavlja problem. Temperament dece se razlikuje, pa je sasvim očekivano da neko dete bude otvorenije, a drugo rezervisanije. Ipak, nagla promena ponašanja ili povlačenje koje počinje da utiče na igru, druženje, školu i porodične odnose zaslužuju više pažnje.
Najvažnije je ne donositi zaključke samo na osnovu ćutanja. Dete koje ne govori o problemu ne mora biti dete koje problem nema. Ponašanje često predstavlja prvi signal da je potrebno više strpljenja, posmatranja i prostora za razgovor.
Zašto dete ne govori uvek otvoreno o problemima?
Sposobnost prepoznavanja i opisivanja emocija razvija se postepeno. Dete može osećati napetost, tugu ili razočaranje, ali još nema dovoljno razvijen rečnik kojim bi objasnilo šta mu se događa. Zbog toga se unutrašnje stanje često pokazuje kroz ponašanje.
Postoji i mogućnost da dete zna šta ga muči, ali ne želi da razgovara. Može se plašiti kritike, kazne, nerazumevanja ili reakcije odraslih. Ukoliko je ranije steklo iskustvo da se problem brzo umanjuje ili da razgovor odmah prelazi u savetovanje i ispitivanje, može zaključiti da je jednostavnije da ćuti.
Zato kvalitet komunikacije nije određen samo brojem pitanja koja roditelj postavlja. Važno je kakvu reakciju dete očekuje nakon što nešto ispriča. Osećaj da može govoriti bez trenutne osude predstavlja važnu osnovu poverenja.
Stidljivost i emocionalno povlačenje nisu isto
Stidljivo dete može biti rezervisano u novom društvu, sporije započinjati komunikaciju ili mu može biti potrebno više vremena da se opusti. Kada se oseća sigurno, ono ipak može normalno da se igra, razgovara i pokazuje interesovanje za druge.
Emocionalno povlačenje može izgledati drugačije. Dete koje je ranije rado razgovaralo može postati ćutljivo, izbegavati aktivnosti koje je volelo ili provoditi znatno više vremena samo. Upravo promena u odnosu na ranije ponašanje može biti važnija od toga koliko je dete generalno komunikativno.
Zbog toga temperament treba posmatrati zajedno sa promenama koje se događaju tokom vremena. Nije cilj svako tiho dete učiniti izrazito društvenim, već primetiti kada njegovo ponašanje više ne odgovara uobičajenom načinu funkcionisanja.
Ponašanje ponekad govori više od reči
Deca često pokazuju emocionalne teškoće indirektno. Promene mogu biti vidljive kroz razdražljivost, češće sukobe, odbijanje određenih aktivnosti ili teškoće sa koncentracijom. Kod mlađe dece značajne informacije mogu se pojaviti i kroz način igre.
Važno je posmatrati obrazac, a ne izolovan događaj. Jedan loš dan, svađa sa drugom ili trenutno neraspoloženje deo su svakodnevice. Veću pažnju zaslužuju promene koje se ponavljaju ili traju dovoljno dugo da počnu da utiču na različite oblasti života.
Korisno je razmotriti i šta se događalo neposredno pre promene ponašanja. Polazak u školu, promena odeljenja, problemi sa vršnjacima, selidba ili druge promene u svakodnevici mogu uticati na emocionalno stanje deteta.
Kako razgovarati bez stvaranja dodatnog pritiska?
Uporno postavljanje pitanja može imati suprotan efekat od željenog. Kada dete dobije veliki broj pitanja odmah nakon dolaska iz škole ili čim odrasli primete promenu raspoloženja, razgovor može početi da doživljava kao ispitivanje.
Bolje rezultate često daje svakodnevna komunikacija koja nije usmerena samo na probleme. Razgovori tokom šetnje, zajedničkog obroka ili neke aktivnosti mogu stvoriti prirodniju priliku da dete samo pokrene temu kada bude spremno.
Kada dete nešto podeli, važno je prvo saslušati sadržaj. Brzo nuđenje rešenja može biti dobronamerno, ali ponekad prekida razgovor pre nego što je dete uspelo da objasni kako situaciju doživljava. Razumevanje problema treba da prethodi pokušaju njegovog rešavanja.
Kada psiholog može pomoći detetu i porodici?
Povlačenje koje dugo traje, postaje izraženije ili počinje značajno da utiče na svakodnevno funkcionisanje može biti razlog za stručnu procenu. Posebnu pažnju zaslužuje kombinacija više promena, na primer izbegavanje druženja, pad interesovanja za uobičajene aktivnosti i izražene teškoće u komunikaciji.
Psiholog može pomoći u sagledavanju mogućih razloga za promenu ponašanja i proceni da li je reč o prolaznoj reakciji ili teškoći kojoj treba posvetiti dodatnu pažnju. U radu sa decom često je važna i saradnja sa roditeljima, jer informacije o ponašanju kod kuće, u školi i drugim okruženjima pružaju širu sliku.
Ukoliko porodica živi u prestonici,roditelji koji podršku traže putem interneta često počinju pretragom „psiholog Beograd“. Ipak, pri izboru stručnjaka važnije je proveriti njegove kvalifikacije i iskustvo u radu sa decom odgovarajućeg uzrasta nego se osloniti samo na lokaciju.
Zašto je važno da dete nauči da imenuje emocije?
Detetu je lakše da govori o unutrašnjem iskustvu kada ume da razlikuje različite emocije. „Loše mi je“ može označavati tugu, ljutnju, strah, razočaranje, ljubomoru ili osećaj neprihvaćenosti. Preciznije imenovanje emocije olakšava razumevanje problema.
Emocionalni rečnik može se razvijati kroz svakodnevne situacije. Razgovor o tome kako se lik iz knjige ili filma oseća, šta je moglo izazvati njegovu reakciju i kako bi mogao da postupi pruža jednostavan način za upoznavanje različitih emocionalnih stanja.
Odrasli takođe predstavljaju model. Kada mirno imenuju sopstvenu frustraciju ili zabrinutost bez burnog reagovanja, dete dobija primer da se o neprijatnim emocijama može govoriti i da njihovo postojanje nije nešto što treba skrivati.
Porodična atmosfera može olakšati ili otežati otvaranje
Dete pažljivo prati način na koji se u porodici reaguje na greške i probleme. Ukoliko svaka neprijatna situacija izaziva kritiku, podsmeh ili burnu reakciju, ono može početi da skriva ono što procenjuje kao problematično.
Otvorenija atmosfera ne podrazumeva odsustvo pravila i odgovornosti. Dete i dalje treba da razume posledice određenog ponašanja, ali razgovor o grešci ne mora ugroziti njegov osećaj prihvaćenosti. Razdvajanje postupka od ličnosti deteta u tome ima veliki značaj.
Poverenje se ne gradi jednim ozbiljnim razgovorom. Ono nastaje kroz veliki broj svakodnevnih iskustava u kojima dete vidi da može nešto da kaže, postavi pitanje ili prizna grešku, a da će prvo biti saslušano.
Promene treba pratiti kroz vreme
Roditelji ne moraju imati objašnjenje za svaku promenu raspoloženja. Deca, kao i odrasli, imaju dane kada žele manje komunikacije ili im je potrebno više vremena za sebe. Zato je korisnije pratiti ponašanje tokom određenog perioda nego reagovati na svaku pojedinačnu promenu.
Važno je posmatrati kako dete funkcioniše u različitim okruženjima. Razgovor sa vaspitačem, učiteljem ili nastavnikom može pokazati da li je promena prisutna samo kod kuće ili se primećuje i među vršnjacima i tokom aktivnosti.
Cilj nije kontrolisati svaku emociju, već dovoljno rano prepoznati obrazac koji pokazuje da je detetu potrebna dodatna podrška. Kada odrasli ostanu dostupni, zainteresovani i spremni da slušaju bez trenutnog osuđivanja, povećava se mogućnost da dete vremenom počne otvorenije da govori o onome što ga zaista muči.
Leave a Reply